„Gorivo“ dopunjavali burekom

Kako kažu većina kolega i prijatelja iz inostranstva nikada nisu bili u Srbiji niti su to planirali.

„Osim što nemaju sliku naše zemlje, ne poznaju kulturu i nisu imali priliku da osete atmosferu Balkana, takođe nisu znali ni za sva prirodna bogatstva koja imamo. Tim povodom želeli smo da da predstavimo našu domovinu u što boljem svetlu. S obzirom na to da je bicikl za nas i rekreacija i sredstvo transporta, pitali smo se – Zašto ne bismo napravili biciklističku turu u Srbiji i poslali neku jedinstvenu sliku naše zemlje u svet?“

Objasnili su nam da su tako i krenuli sa slikanjem i snimanjem a kasnije i objavljivanjem svih sadržaja na njihovim kanalima, pre svega YouTube i Instagram kanalima.

Pored svih lepih krajeva koje Srbija nudi oni kažu da su se nekako najviše zaljubili u Zapadnu srbiju. Na tom putu su prošli pet planina i bezbroj prelepih predela.

„Prešli smo na dva točka Taru, Zlatibor, Uvac, Javor, Goliju, Kopaonik“, kažu ovi hrabri avantursti.

Kolima u došli iz Beograda do Valjeva, tako je njihova avantura i počela.

„Tu smo zajahali bajseve i krenuli našu avanturu. Popeli smo se uz Mitrovac na Taru, na tom putu smo svratili do kapija Podrinja i malo dalje do kućice na Drini u Bajinoj Bašti, sutradan nastavili obodima Tare preko Mećavnika do Zlatibora. Trećeg dana od Zlatibora, preko Kokinog Broda, uz meandre Uvca. Predzadnjeg dana od Uvca do podnožja Golije u Međurečju. I poslednjeg dana popeli se preko Golije, sve do Raške, pa preko Semeteške strane Kopaonika došli konačno na odredište“, kažu za B92.net.

Šestog dana je, ističu, došla logistika iz Beograda kako bi popakovali bicikle i kombijem se vratili za Beograd.

Putešestvije im je donelo i razne anegdote koje će zauvek pamtiti.

„Od toga da smo sa nama imali filmsku ekipu pa smo morali da skapiramo kako radimo svi kao tim, preko logističkih zavrzlama svakog dana jer zapravo vodimo nomadski život nedelju dana, svakog dana spavamo u novom smeštaju, sa sve opremom i celim timom to je 10 ljudi svakog dana, pa sve do mentalnih i fizičkih prepreka koje smo svi imali. Naravno, kako vozimo većinski van asfalta, po neravnim i neutabanim stazama naših prelepih sela (mi to zovemo gravel putevi), dešavalo nam se da nam pucaju gume, da nam se kvare bajkovi koje smo morali da popravljamo na licu mesta“.

Bilo je situacija da ne mogu da stignuna dogovoreno mesto kako bi imali ručak u nekoj obližnoj kafani, pa su onda improvizovali ručak na sred neke livade ili njive, što je zapravo bilo prelepo iskustvo.

„U retroskpektivi sada kada se prisetim, mentalni izazovi su možda najveća prepreka, mnogo vertikalnog uspona tokom svih dana je nešto što mora svako da savlada ako želi da završi ovakvu turu. Konstantni usponi umeju da zadaju mentalne glavobolje, ali sa druge strane, kada se to prođe onda se osećate nepobedivim i sve buduće prepreke su daleko manje“, kaže Nemanja Čedomirović, jedan od učesnika ove avanture života.

Kako su sa sobom imali inostrane goste iz Nemačke, sa njima je bilo puno zanimljivih dešavanja. Pričali su im da u našim krajevima imamo zmije poskoke, a oni su to povezali kao da su to leteće zmije, pa su stalno pričali da li ovde sada može da iskoči neka „flying snake“.

„Umesto energetskih čokoladica, svakog jutro smo „gorivo“ dopunjavali burekom ili komplet lepinjom. Dešavalo se nekoliko puta da nas na ruti sretnu zanimljivi ljudi koji bi da popričaju sa nama, podele svoje priče ili popiju po čašicu rakije i time i oni nekako budu deo cele ove priče“, zaključuje Čedomirović.

Originalni tekst: https://www.b92.net/o/putovanja/putuj-srbijom?yyyy=2023&mm=04&dd=29&nav_id=2325143