Kako ostati „normalan“ u svetu biznisa?

Šta je uopšte normalnost? Kako je izmeriti? Nemam ideju, ali sam siguran da svi koji su/smo u cipelama osnivača, pokretača nečega, direktora firmi, preduzetnika i slično, nismo baš “normalni” i volimo što je tako.

Šta mislim kada ovo kažem? Siguran sam da nije baš svima normalno raditi po 15h dnevno. Odustajati od društvenog života, ne tako retko i na uštrb zdravlja, finansija i dobrobiti nas samih „samo“ zarad toga da firma/organizacija/projekat uspe.

Tu trpe i porodica i prijatelji i sve oko nas, ali sam stava da tako mora ako istinski želimo da nešto uspe. Ne možemo sa stavom „devet do pet“ da pokrećemo biznise i da očekujemo da oni budu uspešni.

Ili ajde ovako – možda i možemo, ali ja ne umem, pa idem sa stavom da tako mora. Još uvek nisam upoznao nekoga ko je uspeo drugačije.

Mora taj „hustle“, mora se cimamo, moramo pržiti sebe do maksimuma, ako želimo maksimum.

E sada, gde je tu granica? Kako u toku tog prženja da ne sagorimo kao licne i onda džaba sve?

Podeliću svoju priču kako sam iz minusa došao na zelenu granu i čega se pridržavam da (koliko-toliko) ne flipnem i ostanem normalan u svetu biznisa.

Moja priča

Januar je 2017. godine, bliži se kraj meseca, a moj život izgleda manje-više ovako:

• Nedelja: pakovanje, aerodrom, hotel
• Ponedeljak – Četvrtak: 8-18h radni dan na redovnom poslu; 18-22h side hustle aktivnosti (WebBootcamp i IT Girls, PHP Srbija, Agilizing, Agile Coaching Serbia)
• Petak: 9-17h rad iz kancelarije na redovnom poslu + dodatne aktivnosti nakon posla
• Subota: spavanje ceo dan kako bih koliko-toliko nadoknadio san
• Nedelja: pakovanje, aerodrom, hotel

Highlight koji ću zauvek pamtiti – rani jutarnji let, 5am, doručak na aerodromu:

Kroasan 7days + Guarana ili Red Bull + Espreso, njam njam 🙂

Ovakav ritam sam imao skoro dve godine pre toga, maltene svake nedelje. U nedeljama kada nisam putovao, pokušavao sam da uskladim privatni/društveni život i da se viđam sa ljudima (kada nisam radio na nekim projektima sa strane).

Složićete se da to nije baš normalno? Ali, meni je to prijalo, koliko god da je bilo teško.

Birao sam taj put, niko me nije terao, i to je donelo mnogo toga lepog. Uništavao sam zdravlje, ali sam stvorio neverovatne kontakte, radio neke sjajne stvari i stvorio poverenje ljudi da kada nešto radimo, onda dajem krv, suze i znoj da to uspe što bolje moguće u datim okolnostima.

U retrospektivi, taj period me je verovatno očvrsnuo da mogu da radim sve što radim danas.

Dodatno, tada sam naučio kako da prepoznam šta je moj maksimum. Danas znam svoje limite i kako da prepoznam kada ulazim u crvenu zonu.

Naučio sam kako da se borim sa velikom količinom posla, a da kvalitet ne trpi (toliko). Skapirao sam šta i kako ne želim da radim i šta zapravo treba da bude moj cilj.

Da nije bilo tih pikova u „sagorevanju“ mislim da ne bih imao sva ta učenja.

I najvažnije od svega, tada sam odlučio da želim da moj redovni posao bude moja firma, pod mojim uslovima, sa ljudima sa kojima ja želim, a ne sa onima sa kojima moram da radim. Tada je nastao i Growit Agile.

Tačka ključanja

Subota je rano ujutru, februar 2017. Budim se jako rano, a jasno je da subotom inače ustajem kasno zbog načina života koji sam imao. Nešto se čudno dešava sa mnom, ne mogu da dišem uravnoteženo. Kasnije saznajem da je to bio panični napad.

No, pre toga, da premotam malo nazad. Na slikama ispod se vidi kako sam izgledao tada i kakav je bio napredak tokom godina, kako biste mogli da skapirate težinu (pun-intended) situacije u tom trenutku.

Biciklizam

Pokušavao sam na razne načine da se trgnem kako bih potpuno promenio prioritete. Testirao sam razne ideje i načine kako da nateram sebe da jedem zdravije, a onda i da se pokrenem fizički.

Ono što je kod mene upalilo je biciklizam. Pokušao sam da proniknem zašto – nisam 100% siguran, ali mislim da ima veze sa tim što kada se na bajsu vozi više od 20km (pogotovo van Beograda) onda se prže kalorije više nego prilikom bilo kog drugog sporta.

Za ilustraciju, na dužim turama (100km+), pržimo i preko 4.000 kalorija na dan.

To mi je dalo mogućnost da jedem dosta stvari koje inače ne bih smeo ako želim da smršam, a dodatno, dalo mi je fizičku spremnost kakvu nisam imao nikada ranije.

Naravno, na to je dosta uticalo i treniranje u teretani i poseban režim ishrane, ali biciklizam je sve to lepo povezao i podigao na mnogo veći nivo.

Poređenja radi, samo par godina ranije nisam mogao na šesti sprat uz stepenice, a ovde sam za dve nedelje prešao preko 1.000km i preko 20.000m visinske razlike. Ovo su slike iz Toskane i sa Dolomita od prošle godine.

https://youtu.be/w2apAYplmF8

Da ne bude da sam samo vozio po inostranstvu, ovde na scenu stupa to moje ludilo sa početka priče.

Naravno da nisam mogao samo da vozim bicikl kao sav normalan svet, već sam celu priču bicikliranja sa ekipom podigao na viši nivo.

Pokrenuli smo prvu Gravel (vrsta biciklističkog terena) zajednicu u Srbiji, vozili se najlepšim krajevima naše zemlje i sve to snimili.

Na ovom linku ispod se nalazi pet neverovatnih epizoda, u vrhunskoj produkciji, koje smo uradili i objavili ove godine:

Moja transformacija traje već punih 5 godina. I nikada neće prestati.

Kao i sa bilo čim drugim što radimo – ako prestanemo da treniramo, kilogrami će se vratiti; ako prestanemo da učimo, stagniraćemo; ako prestanemo da istražujemo nove stvari i eksperimentišemo, nećemo napredovati jer sve što ne napreduje – nazaduje.

Moj inicijalni cilj: smršati i vratiti mentalno zdravlje u „normalu“ je ostvaren, ali više nije poenta u tom cilju ili ostvarivanju nekog drugog cilja, već načinu života i putovanju koje je ispred mene – to je zapravo suština.

Moja suština je kako nastaviti putovanje kroz život gde je život u jednoj polovini dana biznis, dok sam u drugoj porodični čovek, koji ima i druge prioritete pored biznisa.

U svemu tome mi pomaže biciklizam – da u određenim trenucima imam snage da dam maksimum na poslu ali i da maksimalno uživam u svemu što se pojavljuje ispred mene, nakon svakog okretanja pedale kroz život.

Terapija

Sve ovo do sada je bilo fizičko pražnjenje i fizička higijena, ali isto toliko je bitna i mentalna higijena. Ona se postiže naravno kroz sport, ali dodatno i kroz terapiju.

Većina nas je na terapiji, ili će tek biti i ona postoji sa razlogom. To mora pod-hitno da postane normala – kao što treniramo u teretani, tako treba trenirati i na terapijama.

Sport može da reši mnogo problema i situacija, ali kada imamo situacije koje nisu rešive same od sebe, ne možemo sami da dokučimo, tada nam je potrebna dodatna pomoć, ne možemo i ne smemo da ignorišemo.

Kao i u poslu, kada zapnemo sa problemima koji su van našeg domena, u pomoć zovemo konsultante, trenere, savetnike – isto tako moramo i u životu.

Terapija je, rekao bih, postala „must“ u današnje vreme, i voleo bih da se o tome mnogo više priča i piše.

Dešavaće se da tokom biciklanja ili nekog drugog sporta „skliznemo“, da ne budemo konzistentni, da imamo loše dane, da nam se ništa ne radi, da budemo lenji, da prokrastiniramo – to je ok!

Ne možemo biti mašine 24/7, zaslužujemo povremeni odmor i reset, dopustite to sebi. Ako ne umete to da artikulišete i sebi postavite kao cilj, terapija je tu da pomogne.

Umesto zaključka

Da, važno je pisati i o muško-ženskim pravima i kako šta imenujemo i da li akcentujemo dobro stvari i kolike su plate i sve to… ali, mentalno zdravlje je i dalje tabu tema, i toliko toga bi trebalo pisati i pričati, a opet reči izostanu.

Svako se bori sa svojim problemima u svoja četiri zida i apsolutno sam siguran da nas ima puno, samo ne govorimo o tome.

Hajde da to promenimo 🙂

P.S. Pronađite svoj “biciklizam”!

Originalni tekst: https://www.linkedin.com/pulse/kako-ostati-normalan-u-svetu-biznisa-nemanja-%C4%8Dedomirovi%C4%87-/?trackingId=v%2BRVqO3rSeSqSmHddHZTDw%3D%3D